МАЈСКА „ФИЛМОТЕКА“

Друга мајска „Филмотека“, коју Кинотека Републике Српске организује 24. и 25. априла у Палама, понудиће публици прилику да погледа документарни филм у два дијела „Залазак стољећа (Тестамент Л. З.), изузетно филмско остварење из богатог опуса чувеног редитеља Лордана Зафрановића.

Посветивши живот филму као бескомпромисној умјетности, Зафрановић је упорно помицао допуштене границе у оквирима друштвене прихваћености. У насљеђе нам је оставио радикално модернистички опус обиљежен авангардним, дубинским прецизним формама и суочавањем с потиснутим садржајима колективног идентитета. Ниједан редитељ осим њега није тако дубоко загледао у црну рупу хрватске прошлости за вријеме Другог свјетског рата, упаривши своја истраживања тековина усташства с изразито амбициозном модернистичком формом. Другим ријечима, Зафрановић се никада није устручавао бескомпромисно тражити истину те за своју потрагу преузети пуну одговорност и припадајуће заслуге.

Рођен у Маслиници на острву Шолта, 1944. године, Зафрановић одраста у окриљу Киноклуба Сплит гдје већ 1961. снима свој први кратки филм “Недјеља”, који ће осам година касније послужити као основа његовог истоименог првог дугометражног филма. На Педагошкој академији у Сплиту дипломирао је књижевност и ликовну умјетност, а до 1966. већ је аутор двадесетак аматерских филмова. Формално филмско образовање стиче на прашкој ФАМУ (Filmová a televizní fakulta Akademie múzických umění) на којој дипломира режију 1981. године. У то вријеме Зафрановић је већ остварио међународну каријеру номинацијом за Златну палму у Кану 1979. године са филмом „Окупација у 26 слика“. Исто филмско остварење се годину раније у Пули окитило Великом златном ареном, као и наградом за режију.

“Окупација у 26 слика” дио је Зафрановићеве кључне игранофилмске трилогије посвећене траумама Другог свјетског рата, коју још чине филмови “Пад Италије” (1981) и “Вечерња звона” (1986), сви настали по сценаријима Мирка Ковача. Исту тему Зафрановић обрађује и у два изузетна документарна остварења – “Крв и пепео Јасеновца” (1983), те “Залазак стољећа (Тестамент Л.З.)” (1994). Потоњи је по многочему јединствен с обзиром да се аутор усуђује преклопити властиту историју с оним колективним, а оживљеним снимцима насталим за вријеме НДХ, као и документарним материјалима са суђења Андрији Артуковићу, Павелићевом министру унутрашњих послова. Зафрановић је на филму радио више од десет година, а након што га је раних деведесетих коначно завршио, документарац је због неслагања са владајућом идеологијом сљедећих двадесетак година провео у „бункеру“.

Зафрановићева теза је једноставна: хорор прошлости понављаће се све док не прихватимо и не научимо његове лекције. “Тестамент” настаје у вријеме новог рата у Хрватској, па 20. стољеће завршава у крви и пепелу, баш као што је и почело. Аутор ингениозно колажира комплексне снимке самоувјерено шарајући простором и временом које спаја својом енергичном и вјештом нарацијом. Ту и тамо и сам стаје пред камеру како би нам прочитао одломак из романа “Капут” (Kaputt) талијанског књижевника Курзија Малапартеа. Све ово јако подсјећа и на један други филмски тестамент француског редитељског великана Жан Лук Годарда који својом надахнутом „Историјом филма“ (Histoire(s) du cinéma, 1989-1998) у исто вријеме прича властиту причу, рефлектујући је кроз историју филма. Зафрановић се на овај начин достојанствено опростио од турбулентног стољећа у којем су снови једних плаћени крвљу и пепелом других.

“У тој немоћи и безнађу преостаје нам само крик. И запомагање исказано најсвестранијим пером нашег времена – филмском камером.” – Лордан Зафрановић, “Залазак стољећа (Тестамент Л.З.)”